Ili si heroj ili si čudovište – Joint future


Pozorišni performans o transfiguraciji održan je u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu. Izvedba je rezultat petodnevne radionice u kojoj su izbeglice i lokalci istraživali oblikovanje identiteta kroz proces zvan transfiguracija.

Radionicu je vodio Žunaid Sariedin (Junaid Sarieddeen), pisac, režiser i glumac Sokak teatra (Zoukak theater) iz Libana, koji koristi svojstvenu pozorišnu tehniku u svom poslu.

 

Koja je vaša tehnika?

Koristimo pristup dramske terapije koju je razvila jedna članica našeg pozorišta, spojivši metode kliničke psihologije i eksperimentalnog teatra. Zasnivamo svoj rad na postulatima dramske terapije – kako zaštititi radno okruženje, kako organizovati odnos između pojedinaca, između grupe i pojedinca i kako da razvijamo maštu. Maštom se može dostići određena emotivna zrelost koja vodi zrelijem sučavanju s problemom. Na društvenom nivou radi se na odnosima, tako da prihvatanje predloga od nekoga ko je drugačiji postaje prihvatanje osobe kao drugačije. U mešovitoj grupi vidiš da su svi srbi različiti i da su svi afganistanci različiti. Etnički zidovi i izmišljene granice postaju nebitne, one se prevazilaze i dostiže se neki novi nivo komunikacije.

Kako biste objasnili pojam transfiguracije na najjednostavniji način?

Mnogi pojedinci u društvu postanu meta, bilo iz fizičkih, psihičkih ili ideoloških razloga. Kada postanu meta svest o njihovoj različitosti postane još izraženija i oni dostižu stanje transfiguracije. Ona pretvara njihov identitet ili u nešto veličanstveno i idealno, ili u nešto što se potpuno odbacuje. Ili si heroj ili si čudovište, tako društvo funkcioniše. Ubrzo vidiš da „izbeglica“ postaje identitet, iako nije. Izbeglica postane lik, čudovište čije konture crtaju mediji.

Kako učesnici osveste ove procese?

                Ponekad se to desi bez usmeravanja, samo od sebe. Postoje, na primer, vežbe kojima se ruše zidovi između tebe i druge osobe. Treba da baciš loptu učesniku i kažeš njihovo ime, i onda oni treba da ti je vrate. Dok ovo ponavljaš počneš da se osmehuješ jer zajedno radite nešto toliko jednostavno. Taj osmeh sruši nešto što je stajalo između vas. Postaneš svestan toga kako se ta osoba kreće i kako gleda. Postaneš svestan sebe, da si na njihovom mestu, u istoj situaciji, i kada razumeš položaj osobe prestaneš da je osuđuješ. Sledeći korak je otkrivanje tuđe kreativnosti. Zaintrigiranošću se stvara empatija sa stvaraocem, počneš da shvataš ono što jesu.

Kako se preokrene transfiguracioni proces, kako se pojedinac vrati iz zadate uloge?

Mislim da nema povratka, da se radi o nadilaženju. Nastaviš dalje, nema vraćanja.

Kako se to prevaziđe, onda?

Radiš na svojoj zajednici da bi svoje prisustvo učinio manje ekstremnim za njih. To je rad na drugima, ne na sebi. Mnogi od ovih pojedinaca se bore za svoje prisustvo i tako postanu žrtva ideologije i svojih izbora. Društvo koristi pojedinca da odstrani svu svoju ružnoću da bi se pročistili i oslobodili samoosude. Nešto kao katarza. Sve što ne žele stave na žtvru i onda žrtva bude iskupljenik. Nema povratka.

Ako pojedinac menja okolinu, kako je najbolje početi? Kako bi to pojedinac mogao da uradi?

Verovanjem u sebe. Samopouzdanje je prva stvar koju treba imati. To će biti tvoje jedino oružje i staviće tvoju ličnost, identitet i prisustvo u društvo, podržavajući pojedinca i njihove izbore.  Zato volim pozorišno iskustvo. To je društveno iskustvo, rad na sebi unutar grupe, unutar male zajednice koja predstavlja veću zajednicu. Rad na tim mikro-zajednicama je početna tačka.

Koliko su slični bili pravci u kojima su učesnici išli kroz svoj transfiguracioni proces?

Ima ljudi koji su prešli težak put da bi došli do cilja i još uvek ga nisu dosegli. Sada stoje, zaglavljeni u vremenu, tri meseca, šest meseci, godinu dana. Počinju da osećaju apsurdnost svoje situacije. To je nešto specifično za pridošlice, nešto s čim ljudi koji žive ovde nemaju problem. Kada čamiš u kampu za izbeglice tvoja ličnost počinje da bledi, upadneš u procep između sebe, svoje prošlosti i budućnosti, izgubiš volju za bilo čime. Posle dva dana rada neki učesnici su rekli da se, po prvi put nakon mnogo vremena, osećaju živo, da se dugo nisu osetili cenjenima. To je dragoceno, podseti te zašto radiš to što radiš.

Kakvom efektu na publiku se nadate?

To je dosta veliki izazov, jer ne želim sažaljenje kod publike. Ne želimo da izlažemo očaj i lošu situaciju u kojoj se trenutno nalaze. To je kompozicija svih učesnika i njihovih radionica. To nagna publiku da razmišlja, o sebi i o stvarima koje rade svakodnevno pema onima koji su drugačiji.

Autor teksta je Ivan Čolić.

 

Tekst je urađen u sklopu projekta ‘Divided Past- Joint Future’ ( http://jointfuture.org ), koji sprovodi OKC Banjaluka u partnerstvu sa Pokretom gorana Vojvodine, a finansira EU. Sadržaj teksta je isključiva odgovornost PGV-a i ni u kom slučaju ne predstavlja stanovišta Evropske unije.